Историјат

Мало је позната чињеница да водовод у Београду постоји скоро два миленијума. Изграђен је у првој половини првог века нове ере, а изградили су га Римљани. Извориште се налазило у Малом Мокром Лугу, испод садашњег резервоара Стојчино брдо. Tраса је била паралелна са Булеваром краља Александра (до Цветкове пијаце), а потом са улицом Војислава Илића и Милешевском улицом, даље ка Пионирском парку до центра града. Један део био је у употреби до седамдесетих година XIX века.

Кроз Београд су пролазили, долазили и одлазили многи освајачи, биле су честе миграције народа, а сви су имали потребе за здравом и питком водом. Због тога су сви они градили или дограђивали већ постојеће објекте за снабдевање водом.

Турска империја, тада у пуној снази, у првој половини XVII века, гради у Београду свој Булбудерски водовод, који је био од чункова (краће цеви од печене земље), скоро упола краћи од Римског. Аустријска војска, током својих краћих држања Београда под својом влашћу, такође оставља трага, што се огледа у изградњи Варошког водовода између 1724. и 1737. године. Сва три поменута водовода, током једне реконструкције у турско време, спојена су у јединствени систем и уведени су у заједнички разделни резервоар. Место на коме се резервоар налазио и данас се зове Теразије (разделни резервоар на турском).

Савремени Београдски водовод основан је 1892. године, а тада се први пут прешло на коришћење подземне воде и употребу савремених уређаја за црпљење, потискивање и развођење воде до резервоара и потрошача. Петровдан, 12. јул 1892. године био је велики празник за све Београђане. Код данашње Теразијске чесме, пуштен је у рад савремени водовод, а отварању су присуствовали сви виђенији људи тог доба, као и велики број грађана. Београд је тада постао савремени европски град.

Изградња првих објеката београдске канализације почела је почетком 20-ог века, по пројекту Душана Нинковића. Општина града Београда је покренула изградњу модерне канализације европског угледа, са мрежом главног колектора према савској падини. Током 1905. године отпочела је изградња уличних канала за санитарне отпадне воде у четири градске улице (данашње Краљевића Марка, Херцеговачке и делови Ђуре Ђаковића и Душанове). Изграђен је и такозвани Теразијски тунел 1912. године ради превођења отпадних вода из слива Саве у слив Дунава. Овај објекат је и данас у функцији и један је од кључних објеката система.

У периоду између два рата, уследила је интезивна изградња. Изграђене су и прве две канализационе црпне станице, у доњем Земуну 1935. године и на Старом Сајмишту 1937. године. У периоду након II светског рата урађено је генерално решење Београдске канализације до 2000. године. Готово сви значајнији објекти београдске канализације (колектори: Бањички, Топчидерски, Миријевски, Мокролушки; Интерцептор; црпне станице: Дорћол, Газела, Галовица, Мостар, Железничка станица), започети са градњом пре 1983. године, завршени су и пуштени у погон.